Vijesti

Данас је Ђурђевдан

Многе спрске породице данас прослављају Ђурђевдан као крсну славу, али за овај велики хришћански празник везује се велики број обичаја и народних вјеровања које поштују и којих се придржавају готово сви.

Ово је празник за који се везује велики број народних обичаја, магијских радњи и вјеровања, а људи највише призивају и најснажније се моле за здравље, плодност и заштиту, а обичаји и вјеровања Срба у вези са Ђурђевданом су у народу свакако постојали и прије него што су примили хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником, вјерује се, преузео улогу неког старог српског божанства плодности и његовог празника.

Ђурђевдан се, такође, сматра за границу између зиме и љета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усјеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су: Плетење венаца од биља, умивање са биљем, купање на ријеци.

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били “берићетни”.

“Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору”.

Понегдје је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан прије зоре.

Такође, оплету се вјенчићи од “ђурђевског цвијећа”: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти вијенци стоје изнад врата читаву годину, до сљедећег Ђурђевдана.

Многи праве крстове од лијесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – “да би се сачували од града” (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно прољећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.

Ујутру се сви редом умивају водом: дјеца – “да буду здрава као дрен”, дјевојке – “да се момци грабе око њих”, старији – “да буду здрави”, домаћин – “да му кућа буде добро чувана” – сваки према својим потребама и жељама.

Велику важност има и купање на ријеци, прије сунца (понекад се у ријеку бацају вијенци од разног цвијећа, или се сипа млијеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвијећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем.

Негдје су се млади љуљали на дреновом дрвету, “да би била здрава као дрен”, а дјевојке су се ваљале по зеленом житу, “да би им коса расла као жито”. Посебно је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице…), којим се људи и жене ките, или “причешћују” или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају.

Народ на Ђурђеведан, рано прије зоре, одлази у природу заједнички на “ђурђевдански уранак”, на неко згодно мјесто у шуми које се изабере, на пропланку или поред ријеке. За ово се припреми јело и пиће – обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу, па песма, смех и забава трају и до поподневних сати.

На Ђурђевдан не ваља спавати, “да не би бољела глава”, а ако је неко спавао “онда на Марковдан да спава на том истом мјесту”.

Вјеровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – “да ће бити плодна година”, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – “да ће љето бити сушно”. Каже се у Србији да колико недјеља прије Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском одјелу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је “прождирала” бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по вјеровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац “безбоништву”.

Под побједом коју је свети Ђорђе однио над аждајом, вјероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана, и вјерује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

У вријеме српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два ђела: на Ђурђевдан и на Митровдан.

Некада су на овај дан хајдуци напуштали сво своје јатаке и места у којима су проводили зимски период и наново одлазили у шуму на заказано мјесто да отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сјећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека “Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“ .

povezani članci

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Back to top button